Neobičan susret sa belorepanima
Kraj avgusta se nije lako opraštao od četrdesetog podeoka na skali termometra kojeg je toliko često posećivalo ovo leto 2012, zapamćeno po velikoj suši i nizom specifičnosti koje je ono donelo.
Sedeli smo pod strehom brvnare na ribnjaku u Barandi i povremeno dvogledima posmatrali jato od desetak belorepana na vazdušnoj udaljenosti od oko hiljadu metara. Bilo je podne praćeno velikom omorinom i slabom vidljivošću zbog preoštrog sunca i isparavanja ono malo preostale vode kojom je doskorašnje jezero više nalikovalo bari sa (ne)lekovitim blatom. Vreme je baš užareno i dodatno otežano sparinom, ni za kakvu akciju van debele hladovine a kamoli za fotografisanje. Ali budući da sam tek od ovog proleća krenuo da se preko tele-objektiva družim sa pticama, još uvek me onaj početnički žar nije napuštao niti dozvoljavao da se olako pomirim sa „mrtvom sezonom“ i nesnosnim okolnostima. Generalno, orlovi kao fascinacija moći, surovosti i dominacije na nebu su isuviše veliki fotografski izazov da bi se tek tako zaboravili. A taj izazov je Pišta, uz hladno pivce i naše ćaskanje, neprestano pregrevao svojim pričama i prognozom da se grupa „tinejdžera“ neće još dugo zadržavati na tom mestu kojem preti potpuno isušivanje te da za eventualnu moju akciju imam još svega par preostalih dana na raspolaganju.
Jesam profesionalni fotograf, ali sa ovim „manekenima“ nisam imao skoro nikakvog iskustva pa sam neprestano razmišljao o metodama realizacije moje namere da ih napokon vidim na displeju foto-aparata. Pišta mi je predložio neke pozicije i dao sugestije pa sam odlučio da odmah okušam sreću. Poguren probijao sam se kroz šiblje gledajući da se što pre dočepam korita isušenog kanala koji okružuje jezero. Pomoću GPS-a na telefonu sam znao kada da se uzpuzam na nasip da bih izbio nasuprot belorepanima, na oko 300m udaljenosti ali problem mi je predstavljalo rastinje ispred objektiva pa su svi ti moji prvi snimci bili dosta loši. Naravno, pokušaj da bilo šta pomerim odmah ih je uznemirio i otišli su za tren.
Došavši kući setio sam se moje omiljene prodavnice, Army shop u Beogradu i odela za snajperiste sa veštačkom travuljinom koje je mesecima stajalo u izlogu. Na moju sreću i dalje je tamo bilo pa sam ga odmah kupio. Zatim sam kod Kineza u novobeogradskom bloku 70 uzeo veštačko lišće, kod pecaroša ispod pančevačkog mosta ribarsku mrežu i napravio kamuflažni plašt kao i masku za lice.
Dvadeset osmog avgusta sam ponovo otišao na isto mesto ribnjaka u Barandi i opet oko podne budući da mi je tu jutarnje svetlo u kontri pa je tada manje upotrebljivo. Obukao sam odelo za snajperiste, navukao preko glave mrežu sa veštačkim lišćem dok sam foto-opremu i šake umotao u kamuflažni plašt koji sam napravio. Seo sam na pecarošku stoličicu u trsci, na samoj obali ribnjaka, pretvorio se u kip i čekao. Vreme je prolazilo, sunce je nemilosrdno pržilo a komarci napadali kožu sa koje je znoj ispirao Autan. Većina ptica se po mom smirivanju, nakon petnaestak minuta vratila, ali tog dana nisam video ni jednog belorepana. Ubrzo, sive čaplje su mi se toliko približile da im nisam mogao odoleti a njihov veoma uspešni lov je toliko zaokupirao moju pažnju da sam na sve drugo zaboravio. I tako sam ja snimao čaplje kako hvataju ribu dok je sunce celom prizoru na ribnjaku lagano dodavalo sve rumenije boje…
U jednom trenutku sam krajičkom oka primetio veoma visoko, na nebu, belorepana. Nisam se obazirao na njega jer je i tako bio van domašaja moje optike. Očekivao sam da se spusti na vodu u potrazi za ribom i priušti mi bar neki lep kadar. Ali on je napravio samo jedan krug oko moje glave i otišao. „Ništa, kad nema njih i čaplja je dobra“, pomislio sam i nastavio sa prethodnim snimanjima. Nakon nekoliko minuta čuo sam hujanje snažnih zamaha velikih krila iza mene i ubrzo shvatio da se nalazim usred jata od oko desetak orlova. Kružili su oko mene na udaljenosti od petnaestak metara. Ta scena mi je nekako već bila poznata, noćima sam je sanjao, pa sam sada rutinski punio karticu rafalnom „paljbom“ foto-aparata. Ih, sto puta sam zažalio što sam kupio jeftinu karticu, umesto neku bržu, jer sam često morao da čekam na skladišćenje fajlova propuštajući neverovatan i jedinstven prizor! Nekoliko, nešto starijih i hrabrijih orlova se zaletalo na mene sa isturenim kandžama a ja sam se okretao ka njima nastojeći da to zabeležim. Tada bi oni naglo obarali noge, kočili u vazduhu raširenim repom i nagnutim telom zaustavljajući se na svega par metara od mene, podizali se u vis i ponovo vraćali na mene. O kadriranju nije bilo ni govora. I tako su bili preblizu pa sam mogao samo delove tela da uslikam. Ipak, uspeo sam da napravim nekoliko dobrih snimaka sa celim pticama koje su bile nešto udaljenije. U takvoj gužvi trebalo je pribrano i brzo odabirati pravog i upotrebljivog „manekena“, a ne onog koji ti se blizinom nameće.
Ptice su napravile kratku pauzu sa većom distancom, kao da bi se dogovorile oko strategije napada, pa su ponovo nasrnule na mene. Ovog puta još hrabrije i još bliže. Kružile su oko mene približavajući se na svega 3-5 metara. Osećao sam vazdušna strujanja usled zamaha njihovih krila. Morao sam brzo da reagujem, da uperim svoj objektiv na svakog koji mi se približi. Plašile su se prednjeg sočiva koje je jedino virilo iz gomile veštačke travuljine u koju sam bio umotan. Vrteći se tako oko sebe u krug, prateći moje posetioce, sa odavno napunjenom jeftinom karticom, spao je kamuflažni plašt sa mojih šaka. Prevara je otkrivena i ptice su nestale isto tako iznenada kao što su se i pojavile. Ostala je praznina i sumnja da se tako nešto nestvarno uopšte i zbilo. Tišinu su prekidali samo jaki, brzi otkucaji moga srca. Imao sam utisak da je cela seansa trajala pola sata. Kasnije, gledajući vreme na fajlovima, video sam da se ovaj neobičan susret i upoznavanje sa belorepanima dogodio između 17:04 i 17:10h.
Odmah sam pozvao Pištu. Zajednički smo konstatovali da me orlovi uopšte nisu identifikovali kao čoveka već kao neku živuljku nepoznatu njihovom iskustvu pa sam im aktivirao znatiželju. Nisu bili sigurni ni da li im mogu poslužiti kao plen. Godina je i tako bila sušna i teška za mnoge vrste… ali ne i za nas fotografe. 🙂
Saša Preradović
